Миљка Брђанин
Представа/монодрама „ја се зовем лидија дедуш“ настала по истоименом делу ауторке Лидије Дедуш, бави се, позоришним средствима, егзистенцијалним питањима жене. Колико је и да ли је уопште лик Лидија Дедуш налик на ауторку дела Лидију Дедуш?! Колико се од човековог идентитета налази у његовом имену и презимену?! Да ли лик Лидија Дедуш представља изузетак или је типизиран примерак савремене жене? Савремени начин живота утерује појединца у сајбер торове, креирајући сајбер душе које хоће све инстант (инстант знање/информације, инстант храну, секс, инстант бога, пилуле, живот па и смрт). Представа, третирајући општа места живљења савремене жене Лидије Дедуш, открива оно појединачно, јединствено што Лидију Дедуш раздваја од свих оних Лидија. Лидија о свом животу проговара транспарентно, а представа уочава разлику између транспарентности њеног живљења, истинитости истог, те изналази суптилност душе, читајући знакове ауторке, којим нас од општег у лику/писању доводи до појединачног у лику/писању. Није случајан избор да дело „ја се зовем лидија дедуш“ свој сценски приказ нађе у форми монодраме, где (једна) глумица Миљка Брђанин показује Лидијино живљење. Инсистирање на термину показује, указује одсуство било какве врсте моралисања, јер сви ми који постојимо данас и овде, требамо разумети једни друге и треба да чујемо и разумемо прикривени крик душе Лидије Дедуш као прикривени крик душа свих нас.
Ренди Кинг
Од најранијих дана, Ренди Кинг је непоколебљиво следио свој сан, вођен снажном жељом и неуморном страшћу. Ни неверица, ни препреке, ни силе које су настојале да га зауставе нису успеле да га скрену са пута. Сваки нови изазов додатно је челичио његову вољу, али што се више приближавао врху, то је цена његовог успеха постајала већа.
На крају је стајао као победник, али дубоко свестан свега што је морао да жртвује да би стигао до свог циља. Његов тријумф, извојеван истрајношћу и вером у сопствени сан, открио је и његову другу страну — истинску цену остварења онога за чим је читавог живота трагао.
Снежана Коневски Руси
Ово је животна прича о малој Хани Коен, једној од малобројних Јевреја које су спасили њихови сународници и која је тако избегла депортацију у Треблинку, судбину 7.100 Јевреја из Битоља, међу којима су били и чланови њене породице. Хана, једна од ретких која успева да испуни вечну жељу и молитву Јевреја – „Догодине у Јерусалиму“, и сама одлази у обећану земљу Израел, највеће светилиште јудаизма, темељ хиљадугодишњег постојања јеврејског народа, често прогоњеног, протериваног, расељаваног, уништаваног... После много година, Хана, сада већ одрасла жена, враћа се у свој дом у Битољу. Враћају се и сећања из њеног детињства, игре са децом из Циган-мале, породичне прославе и обичаји, све до судбоносног дана када су сви Јевреји из Чифлик-мале сакупљени, па камионима и вагонима одведени и затворени у Монопол у Скопљу. Блискост и пријатељство између две породице – јеврејске и ромске – резултатира спасавањем Хане из Монопола. Следи период живота и скривања у Циган-мали, под именом Асја, као члан ромске породице бабе Зине, прилагођавање њиховом начину живота – игри, песми, сталном бекству од непријатеља, сељењу из града у село... уз истицање потребе Рома за слободом у животу, телу и души. Дочекују крај рата... Хана дочекује да је преузме Црвени крст из Београда, живи у Центру за ратну орчад, спаја се са својом мајком и наставља школовање. Среће младића свог живота, одлучује да проведе живот са њим и одлази у своју прадомовину... Ерец Израел... Пролазе године, ретки породични сусрети, многобројна писма... Живот у Јерусалиму, рад, учење, служење војске, остваривање у улози мајке... савладавање хебрејског језика, а заборављање српских и македонских песама... враћање музици и језику Шпаније. Ханин живот се мења након вести о погибији њеног супруга на бојном пољу. Мора да се суочи са губитком, да настави да живи, да се брине о својој троје деце, да дочека и унуке, да настави да прича своју причу, да жели да се историја избрише, да покуша „да опрости, али не и да заборави“. Хана не заборавља њихов највећи породични празник, Шабат... жели будући сусрет на тај празник и шаље поздраве свим својим суграђанима расутим по целом свету. Прича о Хани, драматуршки, текстуално и мисаоно тече кроз слике из њеног живота у различитим временским периодима, различитим срединама, на различитим језицима (македонском, ромском, српском, ладино) и кроз различите музичке напеве – микс различитих култура. Животне сцене угњежђене у сећању Хане – девојчице, девојке, жене, мајке, баке... Главни мото и девиза јеврејског народа јесте издржати, живети, преживети. Ако преживиш, мораш да испричаш – то је задатак, обавеза и света дужност.
Беноа Туркман
„Комшија“ је романтична комедија у пантомими. Кроз пролог, три етиде и епилог, представа приказује део живота Комшије, својеврсног „штребера из суседства“, који је у потрази за правом љубављу. У својој представи, Беноа Тиржман нас води кроз забавни живот свог необичног лика „Комшије“, омогућавајући нам да осетимо сваки тренутак његовог живота и сваку његову неспретност, без иједне изговорене речи или гласовног ефекта. Елегантна музика, разнолике сценографије и карактеристичан француски начин приповедања стварају осећај као да гледамо филм на великом платну. „Имао сам жељу да прикажем свакодневни живот, друштвене конвенције које усмеравају, а понекад и ограничавају начин на који се односимо према другима. Да покажем оно што нас може удаљити од других, али и оно што нас повезује. Желео сам да све то буде испричано из угла једне сасвим обичне особе. Некога ко би могао бити наш сопствени комшија. [...] Имао сам жељу да на сцену донесем многе уметничке светове којима се дивим. Свет фотографија Мартина Пара. Његов поглед на наше друштво и наше жеље, прожимет духовитошћу и нежношћу. Светове великих уметника као што су Мишел Куртеманш и Роуан Аткинсон, Харолд Лојд и Марсел Марсо. Желео сам да публика отвори стрип и истовремено присуствује мјузиклу. Желео сам да публика види све те дивне светове. Све њих... а некако и причу мог живота!“ Од свог настанка, „Комшија“ је добио два наставка: „Нове незгоде Комшије“ (2019) и „Комшија #3“ (2026), који су оба на турнеји.
BIOGRAFIJA
Glumac i mimičar školovan u Međunarodnoj školi Marsela Marsa, Benoa Tiržman je u Francuskoj poznat po nastupu u velikoj Netflix seriji „Emily in Paris“ (2. sezona), kao i po tome što je bio džoker francuske filmske zvezde Pjera Nineja u televizijskoj emisiji Amazon Prime Video „LOL: Ko se smeje, ispada“.
Bio je dubler Rouana Atkinsona u filmu „Mr. Bean's Holiday“. Nastupao je u nagrađivanom francuskom filmu „You Are So Handsome“ (Cezar 2006. za najbolji debitantski film) i u francuskoj televizijskoj seriji „Reign Supreme“ (Arte/Netflix). Sarađivao je na jednoj FX sekvenci u višestruko nagrađivanom francuskom filmu „Bye Bye Morons“, u režiji Alberta Dipontela (Cezar 2021. za najbolji film). Bio je zaštitno lice mimike NBC-a tokom Olimpijskih igara u Parizu 2024. godine, a učestvovao je i u BBC Two emisiji „Mortimer & Whitehouse: Gone Fishing“ (2024).
Od početka svoje karijere, Benoa se posvetio fizičkom glumištu i nastupao je u više od 30 predstava – od komedije del arte do cirkusa, od opere do kabarea, kao i u kaskaderskim predstavama i predstavama pantomime. Takođe je radio kao pedagog fizičkog glumišta i kao „script doctor“ za soliste, kompanije i različite predstave i projekte (cirkus, ulične predstave, konjičke predstave, mjuzikl, komedija del arte, komedija i televizijske emisije).
„Komšija“ je veliki hit savremene pantomime, toplo prihvaćen svuda gde je izvođen. Nakon karijere u projektima drugih reditelja, Benoa Tiržman je 2015. godine premijerno izveo svoju prvu samostalnu predstavu. Od tada je predstava izvedena više od 250 puta i učestvovala na 60 festivala drame, mime i komedije. Gostovala je u Francuskoj, na Zelenortskim Ostrvima, Kubi, u Kini, Švedskoj, Rumuniji, Češkoj, Poljskoj, Portugalu, Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj... i još uvek je na turneji!
Predstava je dobitnik nacionalne nagrade SACD fonda za one-man show (SACD – francusko nacionalno društvo autora i kompozitora dramskih dela), kao i nagrada na 10 festivala komedije u Francuskoj.
Benoit Turjman
Татјана Кецман
Ово је прича о паралелним животима, између инстаграма и стварног живота.
Прича о свету у којем се уметност мери бројем пратилаца, у коме глумица зна да је добар филтер понекад важнији од добре улоге.
О сатима и сатима чекања на прилику која не долази. О дугим ноћима када им материне речи одзвањају у сновима: "Нећеш имати леба да једеш. Ја те хранити нећу и мораћеш се добро удати!" Кроз ову монодраму упознајемо различите профиле глумица: Амбициозну младу наду, упитног талента, која је одлучила да постане инстаграм звезда. Јер, ко још иде у позориште кад може да скролује селфи са хаштагом #УметностЈеУСвему? Самохрану кевy, слободну уметницу – најјопаснију врсту међу глумицама. Она је глумачка специјална јединица, Илити глумачки ММА ! Та удара у виталне тачке, користи песнице, лактове..... Ефикасно глуми у немогућим условима! Глумицу која је рано постала мајка. Једно дете, друго дете – сви је заборавили. Треће дете – и Бог је заборавио. Глумицу која подиже вибрације, и до изнемоглости визуелизује улоге, с вером да ће јој се универзум кад тад смиловати.....Има их много! Конкуренција је огромна. Најважније је преживети. Нема ту много уметности.
Актуелна и универзална прича која уз много хумора, емоције и бруталне искрености осветљава уметнички живот са оне стране објектива, тамо где филтери не раде и где монтажа не може да сакрије реалност.
Алиса Лацко
Ово је представа о глумици. Кроз Моникин лик, оличење животне снаге и афирмације, откривамо умеће да се и у најтрагичнијим тренуцима пронађу хумор, ведрина и разлози за живот. Јунакиња пролази кроз трновит пут пун преокрета, изненађења и страшних чудовишта. Како се ситуације мења тако се мења и жанр представе. Баш као и у животу! Сусретање са разним апсурдним ситуацијама и још апсурднијим ликовима употпуњује слику времена у коме живимо и тиме нам даје наду да једино што нам преостаје је да се боримо страсно, упорно, до последњег даха. Тако смо дошли до представе која болну причу, захваљујући уметничком приступу добије полетну, занимљиву, катарзичну и надасве терапеутску форму. А ону стару пословицу да живот пише драме дочарана је представом јер је у питању истинита прича.
Из Моникине жеље да исприча своју причу, а захваљујући таленту списатељице Лауре, настала је документарна и узбудљива представа која нам доноси поглед на живот из перспективе једне уметнице. Она отвара важна филозофска питања, говори о лепоти живљења и подсећа нас на снагу људског духа. Ова представа је у славу живота — и својом борбом пркоси смрти.
Игор Корошец
Шта ако бисте причу о Исусу први пут чули из угла човека који је обично тихо стајао негде у позадини јаслица? Мој синко Исус је дирљива, духовита и провокативна монодрама по тексту британског аутора Џона Дауија, у којој Јосиф — тесар, муж, отац и сасвим обичан човек — прича своју истину о породици, вери, страху, политици и одрастању сина кога свет познаје као Исуса Христа. Представа на људски, савремен и често хумористичан начин отвара питања која су и данас актуелна: шта значи бити отац, како живети у свету верских и политичких крајности, шта човек ради када схвати да његово дете припада свету више него њему? И пре свега — како остати човек у времену у којем сви око тебе траже месију? Текст вешто преплиће хумор, иронију, породичну топлину и дубоку људску бол. Јосиф није светац са црквених слика, већ човек од крви и меса: помало циничан, уплашен, заљубљен, уморан и бескрајно људски. Управо зато представа подједнако дотиче вернике, невернике и све између — не као проповед, већ као интимну причу о породици, љубави и губитку. Мој синко Исус је монодрама која публику насмеје, дирне и још дуго после представе не оставља равнодушном.
