Pređi na sadržaj

Изаберите ваш језик

Преживети

Снежана Коневски Руси

Ово је животна прича о малој Хани Коен, једној од малобројних Јевреја које су спасили њихови сународници и која је тако избегла депортацију у Треблинку, судбину 7.100 Јевреја из Битоља, међу којима су били и чланови њене породице. Хана, једна од ретких која успева да испуни вечну жељу и молитву Јевреја – „Догодине у Јерусалиму“, и сама одлази у обећану земљу Израел, највеће светилиште јудаизма, темељ хиљадугодишњег постојања јеврејског народа, често прогоњеног, протериваног, расељаваног, уништаваног... После много година, Хана, сада већ одрасла жена, враћа се у свој дом у Битољу. Враћају се и сећања из њеног детињства, игре са децом из Циган-мале, породичне прославе и обичаји, све до судбоносног дана када су сви Јевреји из Чифлик-мале сакупљени, па камионима и вагонима одведени и затворени у Монопол у Скопљу. Блискост и пријатељство између две породице – јеврејске и ромске – резултатира спасавањем Хане из Монопола. Следи период живота и скривања у Циган-мали, под именом Асја, као члан ромске породице бабе Зине, прилагођавање њиховом начину живота – игри, песми, сталном бекству од непријатеља, сељењу из града у село... уз истицање потребе Рома за слободом у животу, телу и души. Дочекују крај рата... Хана дочекује да је преузме Црвени крст из Београда, живи у Центру за ратну орчад, спаја се са својом мајком и наставља школовање. Среће младића свог живота, одлучује да проведе живот са њим и одлази у своју прадомовину... Ерец Израел... Пролазе године, ретки породични сусрети, многобројна писма... Живот у Јерусалиму, рад, учење, служење војске, остваривање у улози мајке... савладавање хебрејског језика, а заборављање српских и македонских песама... враћање музици и језику Шпаније. Ханин живот се мења након вести о погибији њеног супруга на бојном пољу. Мора да се суочи са губитком, да настави да живи, да се брине о својој троје деце, да дочека и унуке, да настави да прича своју причу, да жели да се историја избрише, да покуша „да опрости, али не и да заборави“. Хана не заборавља њихов највећи породични празник, Шабат... жели будући сусрет на тај празник и шаље поздраве свим својим суграђанима расутим по целом свету. Прича о Хани, драматуршки, текстуално и мисаоно тече кроз слике из њеног живота у различитим временским периодима, различитим срединама, на различитим језицима (македонском, ромском, српском, ладино) и кроз различите музичке напеве – микс различитих култура. Животне сцене угњежђене у сећању Хане – девојчице, девојке, жене, мајке, баке... Главни мото и девиза јеврејског народа јесте издржати, живети, преживети. Ако преживиш, мораш да испричаш – то је задатак, обавеза и света дужност.