19. СЕПТЕМБАР - СУБОТА / 20:00
Tеатар и продукција "Балкан нови покрет"
Монодрама по истоименом роману Jована D. Петровића
Драматизација Mилисав Mиленковић
Игра Весна Станковић
Режија Ивана Богићевић Леко
„Лина, тврђа од камена“ је истинита прича о животу бабе аутора романа, Лине, од периода њеног девојаштва, преко зрелог доба до позне старости. Кроз Линину животну причу, пуну неочекиваних, животом режираних обрта и догађаја који се непрестано преплићу, пратимо не само њену личну причу, но и пресек историјских збивања кроз које је ова жена током свг богатог животног пута пролазила: почетак 20. века, Први и Други светски рат и поратни период.
Иако је Линина приповест је такође својеврсна глорификација живота и виталне људске снаге и енергије која човека одржава и у најтежим искушењима, издиже га, чува и одређује као биће саткано од материје која је тврђа и од најтврђег камена.
Кроз ову монодраму, гледалац прати Лину како се из младе и пуне живота и радости девојке, трансформише најпре у зрелу младу жену, па у жену скрхану животним трагедијама, до снажне, сасвим зреле личности коју патње нису сломиле, већ ојачале и донеле стабилност, снагу и велику животну мудрост. Представа је стилизована и решена симболима који управо величају исконску снагу живота која тријумфује над губицима и невољама.
Уз веома занимљив језик, овај текст носи праве искре здраве народске мудрости које ликови попут наше јунакиње, Лине, изговарају без претензије да буду мудри. Због тога бројне реченице које су структурално закључци Лининих прича, звуче као прави философки афоризми.
Од тога да нико на овом свету нема „тапију на срећу“, па до тога да је на овом свету камен најтврђи, а од камена „тврђи је само човек“.
17. СЕПТЕМБАР - ЧЕТВРТАК / 20:00
Продукција "Театар малих ствари"
Игра Зијах Соколовић
Режија Зијах Соколовић
Театар „Малих ствари“ Зијаха А. Соколовића чији је тематски слој именовао термином „Међуигре 0 – 24“, јесте својеврсна вивисекција дана, оног његовог слоја у који човек не улаже своју свест током његовог проживљавања, или, га скрива од очију других.
Могли бисмо његов театар идентиfiковати другом формулацијом: то је „хроника дана“, огледало у којем се огледамо као у калеидоскопу и препознајемо се као да се први пут саоећамо са собом, видимо се у оном слоју животних овјешталости којима испуњавамо тај дан, видимо се као у конкавном огледалу. И смејемо се.
Смејемо се своме тривијалном опредмећењу, оном своме делу који се одвија између крупних ствари, за које верујемо да су те крупне ствари право лице наших трајања у времену, док „међуигре“ препуштамо времену да га носи са собом као непотребан талог, да бисмо опет, следећег дана, чинили то исто и тако у бескрај. Те тренутке зауставља Зијах А.
Соколовић у њиховом протоку, развија их у секвенце или у мотиве, слаже их у хронолошки ред, без драматуршке параболе, одржавајући их у истој равни, равни приче у коју су, некад, смештани тренуци оних ствари којима су наши преци придавали специфично важење за наше трајање.
Зијах Соколовић је отклонио тај слој животних важења, спустио своју стваралачку сонду за слој или два дубље у нашу садашњост и тамо, заправо проналазио она значења у којима се огледало оно истински реално кроз чије се паучинасте нити провлачимо и – трајемо.
Театар Зијаха А. Соколовића спада у комични театар. Он се може огледати и у Аристотеловој шему, да комедија говори о ниским стварима. Па ипак, постоји и извесна разликовна дистинкција: Аристотелове „ниске ствари“ су оне ствари које стоје у опреци са „високим стварима“, стварима у којима човјек показује своју достојност у сушељењу са препрекама које мора савладати да би осмислио своје трајања. »Мале ствари« Зијаха А.Соколовића не поседују такав свој корелитет, оне су слободне, везане, врло често, за наш вегетативни животни састав. И то је сфера пуне човекове слободе и, можда, комична каденца и настаје тамо где се човек суочава са својом апсолутном слободом, ничим непатвореном.
