Ненаписана писма

Представа "Ненаписана писма" је почела већ у тренутку уласка првог гледаоца у салу. Епохални живот Надежде Петровић је ретроспективно, емотивно и музички приказан кроз серију писама, песама и монолога, указујући на успехе и фантастична достигнућа, али и на неправде и неједнакост коју је доживљавала, а која је неминовно обликовала уметнички и културни простор у којем и дан данас живимо. Као што то лако приметимо читајући Домановића или Нушића, писма Надежде Петровић су у енергичном и сугестивном извођењу Вање Милачић пружају хладан туш препознавања данашњице у којем се наслућује нада да су неке ствари ипак боље него што су раније биле. А шта тек рећи за рат? Ране, голи живот? Где све ту стане сликарство, образовање, страни језици?Шта је заиста заоставштина о којој причамо и на крају, шта све можемо ми урадити да буде боље? То је после овакве изванредне представе на нама да одговоримо.

Врпца

Завршетком кореодрамске представе "Врпца" готов је други фестивалски дан. У сенци сумрака, глас је физички визуелизован, па кроз реч, покрет, музику и мрак разазнајемо шта значе речи отац, рак, смрт, љубав, мајка, позориште. Како се оне играју, како оне изгледају, шта доносе а шта односе? Како је без њих, и како даље са тим сазнањима које смо силом прилика, ненадано стекли. Ауторски пројекат Александре Аризановић, набијен емоцијама и снаге у којем дебитује и ауторкина мајка кроз тумачење наслова представе брише границу између позоришта и живота и поставља велика питања на која нико не жели да одговара, пошто се то нас, обичних људи не тиче, то се нама не дешава, о томе не желимо да мислимо и далеко било да о томе мислим, да не дозовем зло. Иза сваког зла стоји велика победа и те победе славе живот и пружају поенту свему.

Већ на пола овогодишњег 47. Фестивала монодраме и пантомиме.