Никада није било оволико пријава за наш фестивал као ове године. Протеклих година је било у просеку двадесет до четрдесет пријављених представа, а ове године седамдесет. Размишљајући о томе, неминовно се прави паралела између увођења обавезних мастер студијских програма и додатих обавеза креирања монодраме међу студентима глуме. Ова ново-откривена ренесанса за наш фестивал све студенте глуме тера да, хтели они то или не, буду гурнути у најтежи вид глумачког изражавања -  монодраму. Треба се подсетити ток посебног и снажног осећаја празне позорнице и вас на њој. Тог бурног света и страха који вас наводи да, потпуно сами, прођете кроз конфузију осећања и кроз борбу, и то страшну борбу како бисте дошли до готове, квалитетне и снажне представе. На самом почетку, а после иницијалне идеје, почињете да тражите текст или драматурга који ће монодраму написати, почињете да тражите сараднике, на десетине људи који су вам потребни, да би дошли до представе којом ћете испунити своју душу и показати да је пут којим сте кренули прави. Ово је пут којим су већина пријављених представа прошли, барем монодрама млађих учесника.

У плејади тих дивних талентованих глумаца, треба поменути Анђелку Прпић која додуше иза себе има проверене и доказане сараднике као што су Небојша Ромчевић као аутор текста, и Бранка Ђурића Ђуру као редитеља. То је свакако огромна помоћ и подршка Анђелки Прпић, али ничега не би било да њена Јованка Јока Јаковљевић није изнијансирана танана душица која се тешко сналази у овом безкрупулозном друштву и која не уме сама да пронађе решење које јој се у представи или у животу намеће, а то је пут части и брачна верност или успон у каријери. Нажалост, честа дилема данашњег света. „Pierrot“ Александра Алијева из Бугарске, редитеља, педагога, продуцента, антрополога, глумаца и пантомимичара представља омаж лику Пјероа из Комедије дел арте, инспирисан бројним искуствима овог талентованог пантомимичара. Катарину Орландић, као Фриду Кало, демони смрти, демони љубоморе и страха, демони уметности не остављају на миру, они су ти који управљају њеним животом, они јој покрећу руке, ноге, тело, главу, они контролишу њене осећаје, њену радост, тугу, срећу, њен целокупни живот. У једном тренутку помишљамо да ће се Фрида отргнути из чељусти демона нудећи им своју љубав, али Фридини демони сликају своју слику, говоре своју причу. Подсетник на чињеницу да свако од нас живи са својим демонима, од којих  неке контролишемо, а неки контролишу нас. Пажљиво бирајмо и пажљиво се боримо. Сам наслов монодраме Катарине Орландић „Ја сам птица, ја сам све!“  говори сам за себе. „Грузијске пантомимске новеле!“ редитеља, сценографа, костимографа и композитора Амирана Шаликашвилија обрађује тему новеле „Виноград“, где се уз грузијску народну музику презентује тема рођења детета, нових генерација, а све кроз опсежан симболизам и поетику. Велики број људи харзардерски решава неке своје животне проблеме. Поприличан број људи покушава да своју финансијску немоћ реши играјући лото, игре на срећу, а само као што знамо,мали број у томе успева.Моника Ромић није успела у представи Живот је Лото,али је зато успела да у својим бравурама у стилу комедије дел арте покаже како се влада сценом. У представи „Not the right leg“ - Не права нога, или не десна нога са посебним задовољством гледамо соло перформанс циркуске акробаткиње и драматурга Данке Секуловић. Пантомимске представе представљају и даље драмски сектор у самом зачетку, па како и даље немамо ни школу пантомиме, а камо ли самостално пантомимско позориште, са посебном пажњом пратимо појаву Циркусфера и Данке Секуловић са комплетним тимом. Ово је представа која враћа наду у живот наших самосталних пантомимичара, и отвара врата ка другачијој визији пантомимске уметности. Стојан Матавуљ је тек по ступању у брачну заједницу почео да размишња о свом животу, безбрижно младалачко доба он не спомиње и са ступањем у брак почиње такозвано „Комушање мозга“. Размишљање о настанку свемира, о Адаму и Еви, о ташти, тасту, жени, тоалет дасци, недостатку културног образовања, па све до распада Европске уније, и даље и дуже. Шта све један брак учини од човека! Ивана Перковића наша публика већ зна са 41. фестивала преко представе „Песник за Песнике“.У представи „Светозар Трећи“, Светозара све време мучи некрофилична дилема колико ће и коме недостајати када њега не буде било. Људи су склони да све што им се дешава претворе у циркус, а светозар је тај који ће све то да осуди и исмеје. Није нормално да људи живе сами. Из самоће произлазе разноразна размишљања, која могу бити и деструктивна и поражавајућа. У самоћи људи почињу да причају сами са собом, почињу да им се привиђају ствари, да им се привиђају људи, почињу да причају са њима, да се свађају, замерају једни дригима и улазе у отворени сукоб. Ивона Момировић у монодрами „Гости“ прича о једној усамљеној жени и њеном параноичном страху од самоће путем депресије, најпознатије болести срећних и спокојних. „Дар уметности пантомиме“ чувеног немачког пантомимичара, аутора, редитеља и глумца Волфганга Нoјхаузена, званог "Немо" презентује мање и више познате елементе пантомимске уметности, који су обједињени под вишезначним називом дар уметности. Мало се зна о српској краљици Наталији Обреновић која је, иако популарна код српског народа, током целог свог живота трпела понижења и преваре, разочарења и издаје, све до прогонства. Јелица Брестовац у монодрами Исидоре Бјелице, „Шта остаје после заноса“, причу везује за све преварене жене, њихову патњу и немоћ да ишта промене.

На крају, резимирати тематски овогодишњу селекцију, јасно се уочава обједињујући фактор, који наводи на то да су теме унутрашње сумње, смрти, окрутног друштва и дубоких разочарења заједничка потка која нас све буди и узнемирава, и која гласно говори да је актуелност и савременост овогодишњег Фестивала монодраме и пантомиме управо у томе да и даље, кроз борбу и страх, настави да нас држи будним и спремним кроз заједничке теме које нас све обухватају.

Предраг Милетић
Селектор