30.јун ПЕТАК у 19.30
Театар „Carte Blanche“

Моно-опера
По краткој причи Николаја Васиљевича Гогоља

Композитор, сценограф и редитељ: Марјан Нећак
Видео: Марин Лукановић
Игра: ОЗРЕН ГРАБАРИЋ

Сарадници:
Психијатрица dr sci. Изабела Филов
Историчарка уметности Оливера Макариевска
Преводилац Елена Китановска-Ристоска
Лектор Јулијана Лукић
Дизајн и ауторка цртежа Мартина Перкушић
Израда сценографије и реквизите Гес, Илија Јанкуловски

Дневник једног лудака“ Н. В. Гогоља је један од најранијих детаљних приказа шизофреније, настао много раније него што је болест добила своје место и име у медицини. Гогољева приповетка не анализира болест у медицинском смислу, већ пропитује друштво у коме појединац покушава да пронађе смисао сопственог постојања, друштвеног положаја и властитог идентитета. На луцида начин, кроз литерарно перфектне, медицински уверљиве и песнички опојне описе Попришчинове болести, Гогољ проговара о болести друштва и подсећа нас да смо сви ми, заправо, у некој врсти сукоба са стварношћу. Која је стварност стварнија? Она коју читамо у новинама, она коју гледамо у својој непосредној близини или она у нама? У све израженојој борби између истока и запада, левог и десног, верског и атеистичког поимања света, свако се бори за своју нормалност и, парадоксално, у таквој борби испада луд.
Овај камерни спектакл у трајању од сат времена, кроз музику, видео и драмско извођење истражује извитоперену перцепцију света једног чиновника којег друштво маргинализује и отписује као непожељног.

ОЗРЕН ГРАБАРИЋ
Рођен у Загребу 1980. После завршене средње школе у Барцелони, уписује Академију драмских умјетности у Загребу где је дипломирао 2006. године.
Прву главну улогу имао је у Театру у гостима у режији Реље Башића, после чега је играо низ главних улога у позориштима широм Хрватске. Неке од важнијих су Артуро Уи, Одисеј, Пер Гинт, Тартиф, Оливер Урбан у Крлежиној Леди, Вратило у Сну летње ноћи, Лаврентиј Берија у Штивичићевом Шекспиру у Кремљу, итд.
Током каријере сарађивао је с низом познатих редитеља као што су Александар Поповски, Слободан Унковски, Едуард Милер, Томаж Пандур, Паоло Мађели, Сташа Зуровац и многи други.
Предаје на Академији драмских умјетности у Загребу и члан је ансамбла Градског драмског казалишта Гавела у Загребу. Добитник је бројних награда на националним и међународним фестивалима

МАРЈАН НЕЋАК
Рођен је 1976. у Битољу. Одмалена везан за музику, завршио је основну и средњу музичку школу у Битољу (контрабас и соло певање), све то време компонујући музику. Дипломирао је на Факултету примењених уметности ESRA Париз-Скопље-Њујорк на Одсеку за филмску и позоришну композицију.
Ради као композитор за Народно позориште у Битољу од 1996., а од 2013. је доцент на Факултету драмске уметности у Скопљу, где предаје Интерпретацију певања.
Компонује опере, симфоније, камерну музику, муизку за позориште, балет и мјузикл, музику за филм и телевизију, перформансе, виртуален изложбе, музејске изложбе, итд. Суделује на најважнијим музичким фестивалима у Македонији, бившој Југославији, на Балкану и у двадесетак земаља света.
Добитник је шест награда за најбољу музику на позоришном фестивалу Војдан Чернодрински у Прилепу.

МАРИН ЛУКАНОВИЋ
Рођен у Ријеци 1979, дипломирао је филмологију на Универзитету у Болоњи. Од 2000. ради у позоришту и на филму као продуцент, редитељ, обликоватељ видеа и сарадник на пројектима. Аутор је документарних филмова Рикард Бенчић, напримјер (коредитељка Надија Мустапић),  Казалиште по ријечки, Делта – обиље умјетности и Пијана улица. Кратким филмом Стандардна прича 2005. године осваја награду на Пулском филмском фестивалу. За документарни филм Делта – обиље умјетности 2015. године освојио је ArTVision награду на 72. венецијанском филмском фестивалу.
Сарађивао је с важнијим позориштима у Хрватској, Словенији, Србији и Македонији. Запослен је на Универтитету у Ријеци као виши уметнички сарадник
    
Из медија
За Грабарићеву игру и његову вокалну интерпретацију на изванредну психоделичну музику Марјана Нећака мало је рећи да је студиозна и минуциозна. Она, осим што је загонетна и дубока, дискретно гради своју кулминацију. (...) Нећак лудака води као савршен  колоритни лик који је на граници лудости, и да направи само један мали корак више лик би се нашао у амбису из кога нема повратка. Ово је ретки позоришни пледоаје, иновативан, пунокрван и јако сугестиван. Једно од највећих изненађења овогодишњег јубиларног позоришног фестивала МОТ у Скопљу.

Тодор Кузманов, Радио Скопље, Македонија

Грабарић је велики мајстор сценскога грађења градације и кулминације, па опет спуштања у ниже и стишане сфере експресије, и тако непрестанце до краја. У томе, дакако, савршено следи Нећакову музичку и просторну замисао, а Лукановићеве пак пројекције излазе из једнога и другога, па се тиме постиже јединствен ритам. (...) Како то представља, драмски и сценски, Озрен Грабарић, напросто се не да речима описати. Треба видети и чути, проживети, па заплакати са сваким одбаченим, прогоњеним, пониженим и мученим бићем људским од искона до данас и до краја света.

Дарко Гашпаровић, kazalište.hr